Cocteau [kɔktọ'], Jean, francuski književnik, filmski redatelj, scenarist i slikar (Maisons-Laffitte, 5. VII. 1889 – Milly-la-Forêt, 11. X. 1963). Podrijetlom iz visokoga građanskog staleža, stekao iznimnu naobrazbu. U suradnji sa S. Djagilevom napisao tekst za balet Plavi bog (Le Dieu bleu, 1912), a s P. Picassom i E. Satijem prvi kubistički balet Parada (Parade, 1917), koji je izazvao sablazan. S B. Cendrarsom osnovao izdavačku kuću, a za I. Stravinskoga napisao tekst opere oratorija Kralj Edip (Œdipus-Rex, 1926). Kao vrstan crtač i slikar sam je ilustrirao neke svoje knjige. Osobito ga je nadahnulo kratkotrajno prijateljstvo s R. Radiguetom, čija ga smrt odvodi u depresiju i opij, no i tijekom tog razdoblja piše drame: Mladenci s Eiffelova tornja (Les Mariés de la tour Eiffel, 1923), Antigona (Antigone, 1928) i Kralj Edip (Œdipe Roi, 1928); romane: Varalica Tomo (Thomas l’Imposteur, 1923), Neposlušna djeca (Les Enfants terribles, 1929) te poeziju: Pjesme (Poésies, 1924), Opéra (1925). Motiv Orfeja nadahnuo je dramu Orfej (Orphée, 1927) i dva filma: Orfej (Orphée, 1950) i Orfejeva oporuka (Le Testament d’Orphée, 1950). Najvažnije mu je kazališno djelo nadrealistički Pakleni stroj (La Machine infernale, 1933), posvećen edipovskoj problematici. Tema incesta pojavljuje se i u Neposlušnim roditeljima (Les Parents terribles, 1938), no u kontekstu neobulevarskoga kazališta. Kao filmski redatelj i scenarist osobito se oslanja na osobnu mitologiju i fantazije: Ljepotica i zvijer (La Belle et la Bête, 1945), Dvoglavi orao (L’Aigle à deux têtes, 1946). Nadaren stvaratelj u svim granama umjetnosti, profinjeni estet i novator forme, ipak je najbliži pjesništvu. Među zapaženijim su zbirkama i Alegorije (Allégories, 1941), Raspeće (La Crucifixion, 1946) te Brojka sedam (Le Chiffre sept, 1952). Član akademije u Belgiji i Francuskoj.
